Mentalno zdravlje mladih: Šta treba znati i kako pomoći?

Odgovore daje supervizorka u Centru za socijalni rad u Zubinom Potoku, psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja, Simona Đurović.

Šta je odlika mentalno zdrave osobe?

Mentalno zdrava osoba je ona koja je svesna sebe, svojih vrlina, mana, sposobnosti i ograničenja; koja je sposobna da razume i kontroliše svoje ponašanje i svoje emocije, da prihvati njihovu raznolikost, bez imperativa da mora uvek da se oseća srećno, zadovoljno, raspoloženo; ona koja je sposobna da oseća empatiju prema drugima i da poštuje mišljenje i potrebe drugih; koja je sposobna da neguje odnose, da voli i da bude voljena; da bude produktivna; da radi i da doprinosi, postavljajući realne ciljeve i ostvarujući svoje potencijale, ne padajući u očaj kada se desi nešto što je onemogućava u tome, već ona koja prihvata izazove i u stanju je da se nosi sa svakodnevnim životnim stresovima, da se organizuje u skladu sa izmenjenim okolnostima, i iako nije najuspešnija u svakoj ulozi, ipak da uspeva da funkcioniše bez većih smetnji.

Šta nam ukazuje da mlada osoba može imati problema sa mentalnim zdravljem?

Znaci koji nam ukazuju da mlada osoba može da ima problema sa mentalnim zdravljem su neke drastične promene u njenom ponašanju ili u osobinama ličnosti; npr. kada mlada osoba koja nije bila sklona konfliktima, odjednom počne da upada u konfliktne situacije, da se često i burno svađa; ili kada mlada osoba za koju ste znali da je druželjubiva i da voli da izlazi, odjednom počne da se povlači, osamljuje i ne može da imenuje nijednog prijatelja. Gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti, dugotrajna utučenost i bezvoljnost, poteškoće sa koncentracijom, spavanjem, prekomerna razdražljivost, nemir i nemogućnost da “izdrži” na jednom mestu; preterana zabrinutost bez konkretnog povoda,prekomerna iscrpljenost, ozbiljan pad u motivaciji i uspeh koji drastično počinje da opada u školi ili na fakultetu, takođe su znak da se dešava nešto zbog čega će biti potrebna procena stručnjaka. Neobjašnjivi gubitak težine, gubitak apetita, prejedanje praćeno čestim povraćanjem ili korišćenjem laksativa, mogu biti povezani sa poremećajima ishrane. Nekada se javljaju i fizički znaci - simptomi glavobolje, mučnine, bolova u stomaku – najčešće umesto tuge ili anksioznosti. Oni znaci koji su alarmantni i zahtevaju hitnu i neodložnu reakciju odnose se na suicidalne ideje ili pokušaje samoubistva; samopovređivanje mlade osobe – posekotine, opekotine, zloupotrebu alkohola, psihoaktivnih supstanci, i uopšte na rizično ponašanje kojim mlada osoba ugrožava sebe, ljude iz okruženja i/ili imovinu, namerno nanoseći povrede sebi ili drugima. Različiti znaci mogu ukazivati na različite vrste poremećaja i problema u mentalnom funkcionisanju.

Foto/Kontakt Plus

Foto/Kontakt Plus

Foto/Kontakt Plus

Foto/Kontakt Plus

Koji je prvi znak kada treba reagovati?

Nije baš uvek jednostavno da uočimo probleme drugih ljudi kada je u pitanju mentalno zdravlje, s obzirom na to da se borba sa ovom vrstom izazova obično odvija unutra, daleko od tuđih očiju. Kada je u pitanju mentalno zdravlje dece i mladih, a pogotovo adolescenata, čiji razvoj se još uvek intenzivno odvija i praćen je nekada burnim promenama u ponašanju, procena je još kompleksnija, jer zahteva dodatni oprez da neke promene koje su karakteristične i uobičajene za razvojnu fazu u kojoj se deca nalaze i koje su po svojoj prirodi prolazne, bespotrebno ne patologiziramo, a isto tako postoji rizik da nam prođu “ispod radara” promene koje ipak zahtevaju stručnu procenu, pomoć i podršku, a koje smo mi normalizovali misleći da su prolazne i tipične za određeni razvojni uzrast. Moje mišljenje je da je prvi znak na koji roditelji treba da reaguju uvek onaj koji ukazuje na drastično odstupanje od onoga što je do tada bilo uobičajeno za dete, naročito ukoliko novo ponašanje remeti dnevno, normalno funkcionisanje deteta, nanosi mu štetu, odražava se na njegov odnos sa drugima, a posebno sa porodicom, te da roditelji sigurno neće pogrešiti ukoliko sa detetom ili mladom osobom preispitaju te znake. Jer upravo te nagle promene i odstupanja u odnosu na neko, do tada uobičajeno ponašanje, jesu prvi znaci da nešto nije u redu.

Item 1 of 3

Foto/Kontakt Plus

Foto/Kontakt Plus

Na koji način se stigmatizacija može smanjiti, a podrška povećati u vezi sa mentalnim zdravljem mladih?

Ovaj problem zahteva sistemski pristup i jasnu nacionalnu strategiju borbe protiv stigmatizacije osoba sa problemima u mentalnom funkcionisanju. Do tada svaka osoba koja razume ovaj problem može doprineti njegovom suzbijanju u svojoj okolini informisanjem onih koji stigmatizuju. Informisanjem koje je zasnovano na objektivno utvrđenim činjenicima. Edukacijom o mentalnom zdravlju, promocijom važnosti očuvanja mentalnog zdravlja, značaja prevencije i pružanja pravovremenog tretmana. Jer jedino znanjem možemo protiv predrasuda. U toj borbi ključna je uloga odraslih, jer deca prve stavove usvajaju u porodici i iz okoline. U tom kontekstu, važno je da roditelji, staratelji, nastavnici, odnosno odrasle osobe iz detetove okoline, osveste sve svoje predrasude u vezi sa mentalnim zdravljem. Kako deca, pa čak i na starijem uzrastu, mnogo toga uče posmatrajući roditelje, važno je da oni posluže kao pozitivan  model – da vode adekvatnu brigu o svom mentalnom zdravlju; da pokažu da se trude da održe svoje zdrave navike vezane za san, fizičku aktivnost, ishranu i socijalne kontakte, da otvoreno komuniciraju o svojim osećanjima umesto da ih prikrivaju kao nešto čega se treba stideti, da se ne ustručavaju da potraže dodatnu podršku (od nekog bliskog ili stručne osobe) onda kada primete da ne mogu sami efikasno da se izbore sa izazovima. Jer deca se ne rađaju sa predrasudama, ona ih stiču još u najranijem detinjstvu, a od nas odraslih zavisi kakve će stavove usvojiti. Od velikog značaja je da kod njih razvijamo kritički način razmišljanja koji nije produkt bezrezervnog prihvatanja onog što neko govori ili promoviše. A podršku u brizi o svom mentalnom zdravlju poslaćemo upravo kroz ponašanje kojim ne osuđujemo, već naprotiv, šaljemo poruku da je važno, da je potrebno i da je u redu tražiti pomoć ukoliko se ne osećamo dobro iz bilo kog razloga.

Kome da se obrati mlada osoba?

Pomoć i podrška se uglavnom prvo traže u najbližem okruženju, od članova porodice, bliskih prijatelja, rođaka, nastavnika. Ukoliko, međutim, mladi ne naiđu na razumevanje ili podršku koja im je potrebna, pomoć mogu i treba da potraže od stručnjaka – psihologa, psihoteraputa i psihijatara. Psihološka pomoć je besplatna i dostupna u školi, centru za socijalni rad i zdravstvenim ustanovama – domu zdravlja i KBC.

Foto/Kontakt Plus

Foto/Kontakt Plus

Zaključak/Poruka

To što ponekad niste u stanju sami da rešite problem koji vas muči i što vam je potrebna pomoć, ne čini vas slabim. Naprotiv. Osobe koje vode računa o svom zdravlju, koje misle o sebi i koje su spremne da traže rešenja, obraćajući se bliskim osobama ili stručnim licima, su snažnije nego što im se čini, jer su spremne na preuzimanje rizika da sa drugima podele svoje brige, osećanja, razmišljanja; intimne stvari koje ih tište skrivene od očiju javnosti. Nije bolno otkriti ono što vas muči bliskoj osobi ili stručnom licu. Bolno je kada ne reagujete, a osećate se loše.

Foto/Kontakt Plus

Foto/Kontakt Plus